Победник

ВЛАДИМИР ВУЈАСИНОВИЋ, СВЕТСКА ВАТЕРПОЛО ЗВЕЗДА, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Енигме пресудних тренутака
Кад настане драма, у тренуцима који нису за оне слабог срца, очи наде и поверења упрте су у њега. „Боже, од чега је саздан овај човек?!” питали смо се толико пута чим се стишају ерупције радости. Преци су му из села Ивошевци код Книна, рођен је и каријеру започео у Ријеци, прославио се у Београду, Барселони, Риму, Реку... У овом градићу крај Ђенове проглашен је и за почасног градоначелника. Освојио је готово све што се у спорту освојити може и није узалуд прозван Владимир Велики. А 2008. вратио се у Београд да баш ту каријеру приведе крају

Пише: Дејан Булајић

Он није први у спорту кога су звали Великим, а неће бити ни последњи. Новинари су расипници који се размећу речима као туђим дукатима, било да хвале, или куде. Можда се зато није ни освртао за речима када су му ласкале, већ им је окретао леђа, тражећи у свом свету нешто постојано.
„Знам да су ми многи замерали због тога што ме нема више у јавности. То му дође као логична последица онога што иначе радим, а притом може и да буде од користи. Ја то никада нисам желео. Није ми потребан додатни публицитет, нити да сам јавности стално пред очима. Много ми више значи мир који имам у својој породици и то је нешто што желим да сачувам. Више волим да се, уместо јавних иступа, опустим у свом окружењу, нешто добро прочитам, слушам музику, или једноставно решавам судоку.”
Породица му је од почетка била не само најјачи ослонац, већ и сведок готово свега што је учинио у каријери.
„Више од 20 година мој живот је заправо спорт, па се и породица постављала према томе. Супруга ме је пратила од 1994, када сам отишао у Барселону. Одатле смо се вратили у Београд, а потом продужили за Рим и Реко. Син ми се родио у Италији, стекао је тамо и друштво, али је овде кренуо у школу. Ћерка се већ родила у Београду. Можда сам својој породици наметнуо прејак ритам и било ме је тешко пратити, али знам да смо добро функционисали и били прилагодљиви где год да смо се нашли. Много смо тога прошли и када бих сада могао да бирам знам да ништа не бих мењао.”
Унутар породице спорт и даље поставља путоказе. Једанаестогодишњи син је можда на путу да наследи оца, јер и сам тренира ватерполо.
„Као и многи дечаци његове доби, он је пун енергије и воље. Мени је битно да се бави спортом и сматрам да свако дете то треба да чини. Не мора притом да тренира у клубовима. Може да трчи са родитељима у Кошутњаку, или да се бави нечим другим, због здравијег одрастања и развоја. То је оно на шта указујем сину. Осим тога, он ће имати корист и зато што се бави екипним спортом. То је живот у малом и та деца су много спремнија за све што их чека у друштву када стасају.”
Постоје, ипак, детаљи који му се у тој причи не допадају.
„Чини ми се да су се неке ствари промениле у односу на моје време, али не на боље. Ми смо као клинци тренирали два пута дневно, али то је била својеврсна забава уз озбиљан рад. После тренинга нико није могао да нас отера са базена. Данас није тако. Деца су претерано оптерећена тренинзима, како физички, тако и психички. И док их је тешко уморити, јер су пуни енергије, дотле их је лако сморити, што је много горе. Убијамо у њима искрену вољу и прерано их стављамо пред природну селекцију. Ко издржи иде даље. Тако се данас ради у читавом спорту који очајнички трага за новим шампионима, а из игре избацује веома талентовану децу претераном пресијом.”

КОЛЕБАЊА НЕ СМЕ БИТИ

И док сина посматра како савладава прва спортска искушења, дотле ћерки помаже да сакупи прве животне утиске. Уз њих постаје уверен да је погрешно бавити се дугорочним плановима у животима своје деце.
„Све што желим је да их упознам са мојим моралним нормама и начином размишљања. То је оно што им преносим припремајући их за живот. О томе шта ће бити када стасају одлучиће они сами. Ја само желим да буду безбрижни и растерећени.”
Можда његову децу једног дана неће занимати како се постаје шампион, али би многи дечаци желели да добију одговор управо од њега.
„У неком добу човек, ако има талента, мора добро да загризе, да буде упоран и да не стаје. Не сме ништа да га омета у потпуној посвећености спорту. Истина је да интелект и природне предиспозиције чине много, али ништа не бива без великог рада и упорности. Једно од главних правила је да не сме да се колеба.”
Тако је било и у његовом случају, у коме га први улазак у базен, заправо, није водио ка ватерполу.
„Лекарска препорука ме је одвела на базен, због проблема са кичмом и равним стопалима. Саветовали су ми пливање, али у томе нисам био добар, нити ме је нарочито занимало. На срећу, постојало је правило у клубу да слабији пливачи прелазе у ватерполо школу и ето мене на правом месту.”
То се догађало у Ријеци, где се Влада родио 1973. Каријеру је почео у локалном „Приморју”, где је играо до почетка ратних сукоба који су наговестили распад земље. Долазак у Београд упутио га је на „Црвену звезду”, која је у то време била један од најквалитетнијих наших клубова. Међутим, тог времена се нерадо сећа.
„Звезда је тада била јака и много би било боље када би и сада имали јачу лигу. Али читаво то време је било наопако. Са једне стране рат и све што он собом носи, а са друге стране заводе нам санкције и забрањују да се такмичимо на међународној сцени. Читава генерација у нашем спорту је остала ускраћена за оно што је смисао посла којим се бавимо. Много сам више очекивао од тог периода, него што сам добио. Али барем сам научио да не одустајем од онога што волим и да морам бити упоран.”

СВЕТЛА И ТАМНА СЕЋАЊА

Још један детаљ из каријере нерадо враћа у сећање, иако је славом овенчан. У питању је тријумф у финалу првенства Европе у Крању 2003. против Хрватске, када су њихови навијачи правили велике нереде.
„Ту победу сам скоро избацио из главе, јер је све било веома ружно. Хрватски навијачи су толико дивљали, да смо били спремни да крену и на нас. Чак смо планирали да скочимо у воду и да их тамо чекамо, ако до тога дође. Смучио ми се тај вандализам и све око њега. У лошој организацији није било ни проглашења победника, медаље су нам поделили у неком собичку, без заставе и химне. То ни на шта није личило и није имало везе ни са чим.”
Ако би требало да се одлучи за један од најдражих трофеја, што иначе нерадо чини, онда би то вероватно било злато на Првенству Европе у Београду 2006. Пре свега зато што је остварено пред домаћом публиком и први пут под именом Србија. Поред бројних медаља које је освојио, међутим, једна је остала као неостварена жеља – златна олимпијска.
„То је болна тачка читаве генерације. Финалну утакмицу у Атини 2004. и пораз од Мађара, вероватно никада нећемо заборавити. Али, има моја генерација чиме да се поноси. Три олимпијске медаље нису мала ствар, без обзира што ниједна није златна.”
Влада је био део генерације коју су чинили сјајни спортисти и веома јаке личности. Увек се поставља питање колико је тешко уклопити снажне појединце у складан колектив?
„То свакако није лако и много зависи како од снаге и карактера сваког од нас, тако и од јачине тренера и људи око екипе. Било је много јаких састава који никада нису учинили ништа због унутрашњег несклада. Када се узме у обзир наша репрезентативна генерација са свим карактерним описима, колико смо дуго били заједно и колико смо медаља освојили, изгледа да смо умели да се сложимо и потиснемо личне екстреме. Увек има изузетака, ништа није савршено, али ми смо се ипак добро разумели и слагали. Ја сам играо и у најбољим клубовима у Европи, са најбољим светским играчима. Велика је част бити део таквог тима; ако му тако приступиш, онда је лако пронаћи право место у њему.”
У таквим саставима он је био предводник, играч за пресудне тренутке. Један од оних у кога се гледа када је најтеже.
„Не могу то да објасним. Да ли је то ген, живац, искуство, увек ће ми бити непознато. Један професор психологије ми је рекао да је за ту науку потпуна мистерија шта се то догађа у мозгу спортисте у пресудним тренуцима, када преузима одлуку на себе. Пенали, слободна бацања, последњи шут, све је то чудна реакција организма, на оно што му се догађа. Вероватно ће заувек остати енигма шта се у тим тренуцима збива у човеку.”

ШАМПИОН И ГРАДОНАЧЕЛНИК

Због свега што је учинио у каријери добио је бројна признања. У разним анкетама проглашаван је за најбољег играча света, а више пута такво признање је добијао и у Србији. Ипак, једна почаст се издваја, јер нема спортски карактер. Наиме, због доприноса сјајним резултатима које је у минулој деценији остварио „Про Реко”, Влада је проглашен почасним градоначелником овог малог места поред Ђенове.
„То је вероватно најсветлији тренутак у мојој каријери, јер је изузетак из свега што сам радио и доживео у спорту, а ипак је условљен тиме. Ово признање је нешто што је објединило све што сам чинио у Реку, као играч и као човек који је у њему живео и био један од оних који су му дали посебно обележје. Веома ми је драго што су у том граду препознали колико сам им био привржен. Учинили су ми велику част.”
Каријеру ће по свему судећи завршити у „Партизану”, клубу који у домаћим оквирима већ годинама доминира, а и на европској сцени представља једну од најквалитетнијих екипа. Међутим, колико ће то у условима који владају у Србији још трајати?
„Партизан траје и тако ће бити и даље, али је питање на који начин ће опстати. Беспарица тресе клуб и прети да га потпуно поремети. Да ли упоредо са тиме може бити ваљаних резултата и колико ће дуго трајати, нека кажу они који мисле да све знају. Не могу рећи да сам велики оптимиста, али се барем надам да ћемо моћи да наставимо стварање добрих играча и да ће увек неко од нас бити ту да дочека дечаке који би хтели да се баве ватерполом. Можда је то највише што у овом тренутку можемо очекивати, надајући се неким бољим временима.”
Иако у позним спортским годинама, још увек има мотива да се такмичи и напорно тренира. Предводник је још једне сјајне генерације „Партизана” и не жури да одлучи чиме ће се бавити када стави тачку на играчку каријеру.
„Још увек ми не представљају проблем тренинзи и утакмице. И даље ме то испуњава снагом и даје ми силан мотив. Све док је тако трајаћу као играч, а када осетим да је време да прекинем, почећу да размишљам шта даље чинити. Пошто ми је готово сав живот протекао у знаку ватерпола, не сумњам да ћу остати у њему и после активне каријере. Који ће то посао бити не могу ни да наслутим, јер, искрено речено, о томе још увек не размишљам. Када дође крај, знаћу на коју страну треба кренути.”
Његова генерација се повукла из нашег репрезентативног ватерпола после Олимпијаде у Пекингу 2008. Постојала је бојазан да ће за њима остати велика празнина, али се испоставило да наследници могу достојно да их замене. Међу њима ће бити правих шампиона, али ће још доста времена морати да прође док неко од њих, или можда неко сасвим други, заслужи да га саиграчи и противници назову Великим. И да притом са лакоћом и хладним стилом сачува тај епитет, на танкој линији која раздваја велике од свих осталих.

***

Пут
Рођен је у Ријеци 1973. године. Његови родитељи су пореклом из Далмације, из села Ивошевци, у близини Книна. Каријеру је почео у ријечком „Приморју”. Наставио је у „Звезди”, „Барселони”, „Роми”, „Партизану” и „Про Реку”, да би се у „Партизан” вратио 2008. Имао је 17 година када је дебитовао за репрезентацију у Котору, против Француске. На тој утакмици је постигао свој први репрезентативни гол. Стални члан репрезентације је био од 1995, а њен капитен од 2003. За репрезентацију је одиграо 341 утакмицу и постигао 391 гол.

***

Одличја
Поред бројних других признања, Влада Вујасиновић је проглашен за најбољег играча Европског првенства у Будимпешти 2001. Био је најбољи спортиста Србије у анкети листа „Спорт” 2003, а две године касније то признање је добио и од Олимпијског комитета тадашње Србије и Црне Горе. Са репрезентацијом је освојио: сребрну и две бронзане олимпијске медаље; златну, сребрну и две бронзане медаље на светским првенствима; три златне и две сребрне медаље на европским првенствима; три златне и једну сребрну медаљу у Светској лиги; бронзу у Светском купу.